Život je stalna škola, gde jedna lekcija na drugu se nadovezuje. Ali da bi primino novu, moraš razumeti staru. Nemoj juriti da razumeš komplikovanije stvari, a nisi savladao osnove.

- Beba prvo pije mleko, da bi mogla da jede tvrdu hranu

- Da bi dete naučilo trčati, prvo mora naučiti hodati

Čim malo odrastemo, zaboravimo ovaj prirodni poredak. Zato svaka nova lekcija dolazi samo onim učenicima za koje život proceni da su joj dorasli.

Ja sam to morao da naučim na teži način.

Od najranije adolsescencije, do skoro kraja odrasle, bio sam posvećen samo jednoj ideji – da uspem u sportu.

Prvo je to bila odbojka, onda veslanje, i na kraju košarka.

Odbojka je bila za vreme osnovne škole, ona je najviše bila zabava, pa onda sport.

Zatim veslanje kao izuzetno težak sport, ujedno i dosta izazovan.. svaki put izazove neku drugu emociju u čoveku.

Bilo je mučno. Fizički iscrpljujuće, bez ikakvih pravih rezultata.

I na kraju košarka, gde sam video sebe u NBA-u jednog dana.

‍Kakve gluposti...

Možda grešim, ali kada to gledam iz ove perspektive, to je bilo praktično nemoguće.

Nisam imao finansijsku podršku, bez agenta, nisam imao apsolutno ništa od onoga što je neophodno za takav skok na sam vrh - Pomisliš može Nikola Jokić iz Mege "jednog prosečnog kluba" da ode u NBA - pa zašto ne možeš i ti.

Onda sam, sa dvadeset četiri godine, mislio da sam napokon našao svoj pravac.

Web Design.Počeo sam da dizajniram i programiram sajtove.

Išlo mi je prilično dobro. Ali...
prvobitna zaljubljenost je brzo nestala i taj privremeni plamen se jednostavno ugasio.

I taman kada misliš da je tu kraj lutanju, pojavi se Video Editing - Ista priča.

Brzo sam savladao osnove, krenuo da editujem, i onda ponovo shvatio – ni to nije za mene.

A onda sam zaronio dublje u svoju prošlost. I ovo možda niko ne očekuje, ali odgovor je bio u nečemu što svi radimo svaki dan.

U pisanju.

Stalno pišemo.

- poruke

- mejlove

- skripte

- dnevnike

Ne postoji čovek koji danas ne piše...

Ali pisanje čini nešto mnogo dublje našem mozgu. Kada čovek počne da piše, on nikada neće ostaviti nedorečene reči na papiru, Dok u mislima hoće.

Pisanjem se gradi jasnoća. Daje se težina mislima, gradi se kontekst, izvlače se zaključci.

Zato je pisanje apsolutno neophodna veština koju svako treba da savlada.

Stvaranje vrednosti kroz ideje. Povezivanje različitih perspektiva, vrednosti i priča.

Spajanje nečega što deluje potpuno nespojivo... to je zapravo prava umetnost.

Stvaranje.

I shvatio sam da je to pravac koji želim da sledim u životu.

Internet je neverovatan, vrlo jednostavan alat koji nam omogućava da to što nosimo u sebi predstavimo drugima. I da na taj način pomognemo u stvaranju boljeg, kvalitetnijeg društva oko nas.

Počni da pišeš, neka za početak bude samo vođenje dnevnika gde zapisuješ svoje misli.

Minimalna dnevna aktinost neka bude 15 minuta pisanja svega što ti padne na pamet. Zatim vremenom pojačavaj i kada stigneš na 30 minuta, onda ćeš moći ubacivati i druge šablone vođenja dnevnika, ali do tada nemoj da se baviš njima dok ne stekneš naviku kroz obično pisanije.

Prvo osnove - rekli smo.

Piši ne za druge, već za najvažniju osobu - sebe.

Jer najvažnija osoba koju ćeš upoznati u životu si “TI”.

A najbolje i najdublje ćeš je upoznati kroz pisanje.

Hvala na čitanju.

Goran

‍