Niko ne dolazi da te spasi. Ni savršeni momenat. Ni okolnosti koje će jednog dana biti „dovoljno dobre".

I to nije loša vest.

Zato što upravo je tu tvoja moć da promeniš svoj život.

Čovek je u osnovi stvaralac, svako od nas je poseban, vlasnik jedinstvenog otiska prsta, što znači svako je poseban dar ovom svetu koji zasigurno može mnogo ponuditi.

Međutim, podrazumevani put je tako jak narativ.

• rodiš se
• ideš u školu
• ideš na fakultet
• zaposliš se
• oženiš se…

Ako je svako poseban, zašto onda toliko istih života?

Dobro pitanje.

Znaš onaj osećaj kada imaš plan, ali čekaš? Čekaš više vremena. Bolje uslove. Više jasnoće. Pravi momenat. To sam ja doživeo, čekajući prilike, one nestaju brzinom svetlosti, život prolazi.

I ono što najviše sabotira, izgovori zvuče logično. Skoro uvek zvuče logično. Ali svaki izgovor služi jednoj jednoj funkciji:

Da te zadrži tamo gde jesi.

Izgovor je parazit koji se hrani tvojim snovima iz detinjstva; ako ga ne sasečeš dok je mali, on će isisati svu snagu iz tvoje budućnosti.

Nije reč o lenjosti. Nije reč o nesposobnosti. Reč je o psihologiji izbegavanja - mehanizmu koji ljudski mozak koristi svaki put kada se suoči sa nelagodnošću promene.

Psihologija izbegavanja - Zašto prosečnost ostaje podrazumevani put

Pogledajmo zašto većina ljudi ostaje prosečna. Progutani od strane krljušti mase.

Ne zato što nisu talentovani.

Ne zato što nisu pametni.

Ne zato što nisu posebni.

Već zato što su naučili da odgovornost prebacuju dalje.

"Nemam vremena." Nije još momenat, čekam ga." "Samo da se ova situacija stabilizuje."

Sve su ovo bili moji izgovori.

Svaka od ovih rečenica ima jednu zajedničku crtu, a znaš koja je?

Subjekat nisi ti. A kada ti nisi subjekt svog života, postaješ objekat tuđih odluka.

Psihologija izbegavanja funkcioniše ovako: čim se pojavi pritisak ili neizvesnost, mozak traži najbrži izlaz.

Taj izlaz je objašnjenje. Racionalizacija. Zašto ono što se dešava nije, i često i nije tvoja greška, ali izgovori vremenom se oslobode još više do te mere da ruše snove iz detinjstva ako se ne eliminišu.

I svaki put kada prihvatiš izgovor - jačaš ga.

A tu je zamka. Ako objašnjavaš - izbegavaš.

Odgovornost kao poluga

Ovde dolazimo do stvari koja menja sve.

Odgovornost nije kazna. Odgovornost je poluga.

Kada čovek kaže: „Na meni je" - ne znači da je kriv za sve što mu se dogodilo. Znači da prihvata kontrolu nad onim što će na dalje raditi sa tim.

Razlika između reaktivnog i odlučnog čoveka nije u okolnostima.
Razlika je u tome ko drži kormilo.

Reaktivan čovek pita: „Zašto mi se ovo dešava?"
Odlučan čovek pita: „Šta ja radim po tom pitanju?"

Jedna rečenica. A potpuno drugačiji život.

5-step Sistem koji te pomera prema cilju

Znanje bez strukture je samo dobra namera.

A dobre namere bez akcije su - ništa.

Evo sistema koji menja obrazac:

1. Ukloni spoljnu krivicu: Počni sa jednom rečenicom: „Na meni je." Odgovornost nije teret na tvojim leđima, već Arhimedova poluga, ako je postaviš na pravo mesto („Na meni je”), možeš pomeriti čitavu planinu loših okolnosti.

2. Definiši jedan merljiv ishod: Ne „radiću na sebi". Nego: „Do petka završavam ovu jednu stvar." Konkretno i merljivo. Bez prostora za previše razgovora.

3. Uvedi dnevnu non-negotiable akciju: Jedno delo koje radiš svaki dan, bez obzira na raspoloženje. Pišem dnevnik svaki dan čim ustanem, ili imam 5 hladnih sastanaka sutra. Ne uzdaj se osećanja, već na Sistem.

4. Prati Rezultat, ne napor: Nije važno koliko si se trudio. Važno je šta si napravio. Napor bez rezultata kao trčanje na pokretnoj traci. Možeš se znojiti satima, ali ako nemaš konkretan rezultat, ti samo trčiš na pokretnoj traci – ulažeš ogroman napor, a stojiš u mestu.

5. Ubij izgovor odmah: Čim se pojavi - saseci ga. Imenuj ga. Sabotera je uvek lakše pobediti dok je u početnoj fazi, inače ukoliko mu popuštaš, hraniš ga.

Pravilo je jednostavno: ako objašnjavaš zašto nisi - upravo to je razlog zašto nisi.

Važno pre rastanka

Niko ne dolazi. I to je konačno, zaista, dobra vest.

Jer to znači da ne čekaš odobrenje od nekoga ko ne postoji.

Dok čekaš - drugi grade. Dok overthinkuješ - drugi rade. Dok pregovaraš kako da ne uradiš - drugi napreduju jer urade.

„Nije stvar u tome koliko karata imaš u ruci, već kako igraš sa onima koje su ti podeljene.”

Tvoj rezultat je tvoja odluka. Ne sutra. Ne kada budu bolji uslovi.

Danas. Sada. Sa onim što imaš.

Sa ovakvim stavom, može samo da ti bude bolje. Zato, odmah počni da se ponašaš kao ta osoba.

Hvala na pažnji.

Do sledećeg druženja.

Goran

‍